Стара школа

БОРА МИЛУТИНОВИЋ, ИНТЕРКОНТИНЕНТАЛНА ФУДБАЛСКА ЛЕГЕНДА
Сплавар са Дрине
Она чувена кућа на стени усред реке, код Бајине Баште, његова је колиба. Ту се увек враћа, деценијама. У Кини га сматрају историјском личношћу, у Мексику су му доделили орден „Кобац Астека”, у Србији „Карађорђеву звезду”. Док је његов авион ниско кружио над Костариком, људи су му огледалцима слали одсјаје Сунца и тако га дочекали. (...) А он је и сад, у даљинама, срећан кад усни своју Тару и сплав који се спушта низ букове. Почасни је грађанин Бајине Баште. Тамошњи спортски центар зове се „Браћа Милутиновић”, а стадион, по његовом чувеном брату, „Милош Милутиновић”

Пише: Светлана Миљанић
Фото: Лична архива

Бора је у Београд је дошао преко Бора. За „Партизан” је одиграо 210 утакмица, постигао 122 гола. Освојио две титуле првака Југославије (1963, 1965), био вицешампион Европе (1966). Играо још у Швајцарској, Француској, Мексику. Као селектор, на Светским првенствима водио је пет различитих репрезентација (Мексико, Костарика, САД, Нигерија, Кина).
Амбасадор је Мундијала у Катару 2022.
За Националну ревију говорио је недавно у Дохи.

Башта. Верујем у судбину која је одредила место мог рођења и дарове природе који су ме усмеравали ка спорту. Рођен сам 7. септембра 1944. у Бајиној Башти, у Краљевини Југославији. Бајина Башта, сигуран сам, заслужна је што смо моја два брата и ја постали фудбалери, касније тренери и селектори. У мојој младости најпопуларнија особа у нашем месту био је поп Бели. Он је, наравно, сахрањивао, крштавао, венчавао, али је био и судија и тренер локалног тима. Фудбал је Белог чинио посебно цењеним.
Шта је Бајина Башта човек може да спозна само уколико тамо живи, ако јој припада. Кажу, када је Бог стварао свет, најпре је дао ваздух, па воду и ватру. Ми имамо те Божје дарове: ваздух је наша Тара, вода је Дрина, а ватра је темперамент нашег света. На пример, једино у нашем крају се играју парни таблићи. То је права игра! Када кажем „у нашем крају”, мислим на ерски крај, на Ужице. Они који знају да играју овај парни таблић успеће у животу. То је одличан ментални тренинг.
У Бајиној Башти толико тога сам научио, развио страст за животом, коју човек спозна још као дете, кроз игру, трчање за крпењачом... Ко је сплаварио на Дрини, када је Дрина била Дрина, не боји се ничег у животу. Био сам срећан када ме је један новинар из Америке, пишући о мени, упоредио са сплаваром који пролази кроз многе букове и успева да доведе грађу у мирне воде. Текст је у мени изазвао бујицу неизбрисивих сећања... А у Бајиној Башти живео сам свега пет година, јер су ме, када ми је мајка преминула 1948, тетка Драга и теча Милан, који нису имали деце, одвели у Бор. Тамо сам живео петнаест година.
Ми – четворица браће, Милош, Милорад, Велибор, Милан, и сестра Милена – остали смо без родитеља веома рано. Оца Обрада убили су четници, а мајка Даринка је, сви казују, умрла од туге. Тетка Драга и теча Милан већ су прихватили, после очеве смрти, Милоша и Милорада, па онда и мене, најмлађег. Брат Милан и сестра Милена остали су код баке Даринке у Бајиној Башти.

Повраци. Где год да сам радио по свету, бар једном годишње сам долазио у Бајину Башту, на Дрину, Тару, на те Божје дарове који су ми давали снагу. Али, кад дођем у мој град, покрену се и тужне успомене на рат, многе смрти, збегове у којима ме је носила моја сестра Милена. Од мојих комшија у улици више нико није жив. Осим своје фамилије, никог не познајем. Мој сестрић има чамац којим се спуштамо низ Дрину, али мене и тада туга опхрва због оног што видим, јер знам како је некада било. Нема више ни корзоа, где су деца одлазила, дружила се.
Моја Бајина Башта и тамошња фамилија темељ су на којем трајем. Она позната колиба на стени, усред Дрине, наша је. У Београду никог не познајем, једино људе из наше амбасадe у Дохи. Од мог фудбалског света немам никога, ни са ким из Фудбалског савеза Србије немам контакт. Тако је то. Контактира ме једино земљак Звонимир Бобан – кажем земљак, јер рођени смо у истој држави, тадашњој Југославији. Из поштовања према мени и мом раду, он је предложио да будем у Техничкој комисији Фифе. Драго ми је да ме се сетио. То што сам био тамо где ја мислим да је требало да будем не значи ништа, већ оно што други мисле. О томе бих имао много тога да кажем, али... Читаћете моју књигу коју још увек пишем.

Некад. Фудбал сам почео да играм у „Бору”. Потом је уследио Београд, где сам десет година играо за ОФК „Београд” и „Партизан”. У „Партизану” сам шест година био у првом тиму. Био сам члан оне чувене екипе из шездесетих коју су називали „’Партизанове’ бебе”. Све смо освојили. Ако сам негде уистину ушао у тајне фудбалске игре, то је било у „Партизану”. После сам кроз каријеру радио углавном оно што сам научио у „Партизану”. Та наша генерација успела је 1966. да уђе у финале европског шампионата у Мајорки. Изгубили смо од „Реала” из Мадрида.
Била су то сасвим друкчија времена. Не бих волео да упоређујем фудбал, фудбалере, репрезентације, терене, стадионе. Некада се готово са стидом говорило да си фудбалер, није било за хвалисање. Био сам пресрећан када идем на тренинг, јер можеш много да научиш, а после тренинга добијеш и сендвич. Данас је бити фудбалер нешто веома важно, кажу уносно. Времена су се променила.

Ина странства. Када сам навршио двадесет година, са искуством које сам до тада стекао и страшћу за фудбалом, и ја сам се отиснуо у иностранство. Упознавао сам тимове и фудбалере, начине игре, уграђивао своје играчко искуство и постављао тактику као тренер и селектор.
Прва је била Швајцарска, клуб „Винтетур” из истоименог места. Потом Француска, заправо уговор на једну сезону са „Монаком”, онда „Ница” и „Руан”. Следи мексички клуб „Пумас Унам”. Играчку каријеру и завршио сам у Мексику, у универзитетском професионалном клубу „Универсидад” из Мексико Ситија.
Онда сам постао тренер. После годину дана мој тим је имао изванредне резултате. Успео сам са „Универсидадом” да освојим све могуће титуле. У репрезентацији Мексика 1976. било је чак седам мојих играча. Код мене су почели да играју фудбал. Мексико је те године постигао историјски резултат; никада пре ни после није успео ништа слично.
Тренерску каријеру наставио сам у репрезентацијама Костарике, САД, Нигерије, Кине, Хондураса, Јамајке. Репрезентације пет држава које сам предводио пласирале су се на Светско првенство: Мексико (Мексико 1986), Костарика (Италија 1990), САД (САД 1994), Нигерија (Француска 1998), Кина (Јапан 2002). Четири репрезентације успеле су да преброде прву рунду такмичења; то нисам успео једино са Кином.

Браћа. Моја два старија брата, Милош и Милорад, били су у ствари прави фудбалери. Ја сам покушао да им се приближим, али нисам успео. Милош, звани „Плава чигра”, био је један од најпопуларнијих, по многима и најбољи југословенски играч, после велики тренер и селектор југословенског тима. Два рођена брата Милутиновића била су на Светском првенству 1958. Не знам да ли се то икада поновило у фудбалу. Нас тројица били смо репрезентативци. Када је била прослава 25 или 30 година „Партизана”, клуб је давао плакете заслужним играчима. Моја и Милорадова плакета биле су сребрне, а Милошева златна. Онда сам ја, штоса ради, нашао да питам: зашто? Одговорили су ми: „Знаш ли ти ко је Милош?!”
Мој брат Милош био је селектор наше репрезентације 1984/1985. На жалост, није имао добар резултат. Горко искуство које је он тада доживео помогло ми је да лакше поднесем што сам као тренер остајао ван своје земље. Не жалим. Једноставно, нисам имао ту могућност да радим у репрезентацији своје земље. Било, па прошло.
Свугде сам уживао у томе што радим. Бог ми је дао тај осећај да препознам има ли неко таленат или не. У свим репрезентацијама које сам водио имао сам веома младе играче. Стасали су после у велике играче и постали веома важни у својим земљама.

Кобац Астека. Пред почетак Светског првенства 1986. године, на којем сам водио репрезентацију Мексика, звали су ме из мексичке владе и питали да ли бих пристао да будем мексички држављанин. Захвалио сам се и рекао им да сам ја у свом послу добар и као Југословен. Нисам пристао, тако сам васпитан. Онда смо направили тај велики резултат, па ме је позвао исти министар. Питао је да ли прихватам орден „Агила Астека” („Кобац Астека”). Било би штета да не прихватим, рекао је, јер је то највише одликовање за странце који су учинили нешто за Мексико. Било нас је тада само троје који смо ово признање добили.
Тада сам му рекао, у шали, да баш зато нисам пристао да постанем Мексиканац. Да сам онда постао држављанин Мексика, не бих могао да добијем орден „Агила Астека”.

Коч Бори. Када је председник Кине Си Ђинпинг био у Мексику, на неком конгресу, рекао је домаћинима: „Ви и ми имамо заједничког пријатеља којег много ценимо и он нас уједињује. То је Милу.” Одједном тајац, збуњеност, нема аплауза. О чему се ради? Мексиканци нису знали да мене Кинези зову Милу. Када су схватили да је то Коч Бори, како су ме звали у Мексику, обрадовали су се.
Дуго сам радио у Мексику, па сам одмах после био тренер САД. Тамо уопште није било фудбалске лиге. Американци су, за те три године колико сам тамо био, доста напредовали. Постигли смо изванредан резултат на Светском првенству 1994, чак успели да будемо равноправни са мексичком репрезентацијом, највећим тимом у то време. Питали ме тада Мексиканци: како сад то, Америи ја? Па ја сам тренер, то ми је посао, рекао сам. После сам се вратио у Мексико, на Олимпијске игре у Атланти отишао сам са мексичком репрезентацијом.

Сузе. У Ираку сам први пут плакао када сам се растајао са једном екипом. Са њима сам био само три недеље, одлазио сам у Катар, али сећање на Багдад у мени не бледи. Сетио сам се ратних година. Да бих шетао градом и камером снимао, дали су ми два војника, Један с једне, други с друге стране, штитили су ме. Тражили су да обучем претежак панцир од олова. Одбио сам. Ако ме шибне у главу, ионако ћу бити готов. Џаба панцир. На првенству у Јужној Африци 2010. екипа Ирака оставила је добар утисак. Добро су момци играли, добар тим. Ех, Ирак!...

Чаробна Кина. Кажу ми: „Боро, ниси расположен?” Да, тужан сам. Не могу да идем у Кину, јер још трају пандемијске мере. Кина је за мене чаробна. Познајем Кину од 1977. Додуше, ова данашња је сасвим другачија.
Када сам тамо отишао нисам знао ниједну реч на кинеском, ни назив града у који идем. А сада сам једино са њима у контакту, чак су ми станови у Дохи и у Београду уређени у кинеском стилу.
Кина никада пре није била на Светском првенству у фудбалу. Остварили смо историјски резултат већ тиме што смо се квалификовали. Чак ни то што на првенству нисмо постигли ни један гол није умањило осећај тријумфа и националног поноса. Последњу квалификациону утакмицу, одлучујућу за пласман, гледало је око 500 милиона људи. Купљено је око 170 милиона нових телевизора. Иако су масовни скупови били забрањени, на улицама се спонтано окупило милион људи да прославе наш пут на Светско првенство. Када је обележавано 60година модерне Кине, на основу анкете направљена је листа од 60 личности које су највише утицалена њен развој. На тој листи био сам и ја, као једини странац. Не хвалим се, то је тамо тако.
У месту Ши-ан подигнут је споменик у облику латиничног слова V, да подсећа да смо ту играли утакмицу на којој смо се квалификовали на Светско првенство. Иако тамо, рекох, нисмо имали неког већег успеха, покренута је велика енергија. Касније, под вођством наших српских тренера, некада посустали кинески фудбал се препородио.
Када је у октобру 2021. у Београду био Ванг Ји, министар спољних послова Кине, позвали су ме да и ја дођем. Они ме воле и цене, сећају се постигнућа са кинеском репрезентацијом, и због тога сам поносан.

Од кловна до чудотворца. Са репрезентацијом Костарике био сам само 60 дана пред Светско првенство, али Костарика је направила историјски резултат. Још једна земља која никада до тада није била на Светском првенству.
Када смо из Костарике пошли на Светско првенство, у тамошњим новинама изашао је текст под насловом: „Јадна је она земља која има кловна за тренера”. А то је зато што сам ја радио све другачије од очекиваног и од њиховог дотадашњег приступа. Када смо постигли добре резултате, писало је: „Ермаго (Чудотворац) враћа се са јунацима”. Боље је тако него да је било обрнуто.
Направили смо круг авионом изнад Костарике, а људи су нас одоздо поздрављали огледалцима којима су усмеравали Сунчеве одсјаје према авиону. Био је то диван осећај. За њих је то био празник, који и сад памте. Костарика је, после тога, направила добре резултате.
Костарика на Светском првенству у Италији, као сиромашна земља, није била обезбедила трећи комплет дресова. А требало је да играју са домаћинима који су имали дресове исте боје. Видим да недостаје трећи комплет опреме. Кажем, било би добро да буде црно-бела и да то искористимо против Бразила. Председник„Јувентуса” био је неки Полиперт. Одем ја код њега у Торино да тражим дресове. Пита колико ми треба: два-три? Изненадио се када сам рекао да су ми потребна двадесет два. Објасним да бисмо волели да играмо у црно-белим дресовима, јер ја навијам за „Јувентус” и долазим из „Партизана”. Дао ми је. Када смо изашли на стадион, сви су навијали против Бразила: „Ју-ве! Ју-ве! Ју-ве!”...

Амбасадор. Имао сам среће што сам радио овде, у Катару. Био сам тренер тима „Ал Сад Доха”. Много младих играча постали су добри. Понудили су ми да останем, да будем амбасадор Светског првенства у фудбалу 2022. Поносан сам на то. Не знам колико сам помогао, али је добро што је Катар добио организацију Светског првенства.
На овом Светском првенству биће Србија. Биће и четири тима са којима сам ја био на Светском првенству. Дај, Боже, да сви они имају успеха, а то значи да прођу први део.

И срце и техника. Победа коју су наши момци, репрезентација Србије, извојевали у одлучујућој утакмици за учешће на Светском првенству у Катару јесте и једно и друго: и срце и техника. Једно без другог не може. Одгледао сам пажљиво. Однос према игри на високом нивоу. Цео тим и вођство перфектни, играчи надахнути. Знао сам да имамо квалитетне играче, одговорне и дисциплиноване, са искуством у добрим тимовима.
Сада је важно да на Светском првенству наш тим направи резултат какав нација очекује. То што је прва утакмица нашег тима баш са Бразилом јесте изазов и треба да ојача наше момке. Наши орлови могу да рашире крила.

***

Клубови и репрезентације
Велибор Милутиновић играо је за „Бор” (1954–1958), ОФК „Београд” (1958–1960), „Партизан” (1960–1966), „Винтертур” (1966–1967), „Монако” (1967–1969), „Ницу” (1969–1971), „Руан” (1971–1972), „Пумас Унам” (1972–1976).
Тренирао је „Пумас Унам” (1977–1983), Мексико (1983–1986), „Сан Лоренцо” (1987), „Удинезе” (1987), „Веракруз” (1988), „Текос Уаг” (1988–1989), Костарику (1990), САД (1991–1995), Мексико (1995–1997), Нигерију (1997–1998), „Метро Старс” (1998–1999), Кину (2000–2002), Хондурас (2003–2004), „Ал Сад” (2004–2005), Јамајку (2006–2007), Ирак (2009).

***

Срећа и брушење
Стално ми то говоре, али и ја сматрам: срећа ми је била наклоњена у каријери. Много пута ми је помогао инстинкт, сједињен са посвећеношћу и знањем брушеним још у „Партизану”, па све до краја моје спортске каријере.

***

Пробуђени
Бог ми је дао да видим, и да се, кажу у шали, чак вратим као „Еро с оног свијета”.
Мали сам био, око три-четири године, када сам се нагнуо кроз прозор и пао на главу. Одвели су ме у болницу у Бајиној Башти. Лекари су мојима рекли да је боље да ме воде да умрем код куће него у хладној болници. Неколико месеци сам био у коми, а онда је Милорад пробудио свога малог брата. Наиме, Милорад се вероватно у некој игри много испрљао, па је бака применила васпитну меру звану батине. И он је онда толико плакао да сам се ја пробудио из коме и изговорио: „Дајте ми воде!” Остао је траг – ожиљак изнад десног ока који је скривала коса.

***

Копачке и клин
Овде, у Доху, дошли су сви званичници као и председник Фифе Ђовани Инфантино, па су састављали тим од фудбалских звезда да би играли утакмицу. Мени су хтели да дају да будем судија. Нисам прихватио. Какав, бре, судија, ја ћу да играм! Били су зачуђени, сигурно због мојих година, али ја сам одиграо целу утакмицу.